Ја сам инжењер-технолог по образовању. Моје упознавање са озбиљном индустријом започело је још на другој години факултета, када су ме позвали да радим у ГКПЦ имени Хруничева — предузећу где се развијају ракетоносци. Почео сам са најниже позиције: као ученик браварa. Али увек сам био од оних који уче и напредују у ходу. Постепено сам напредовао до мајстора, руководио људима, а затим сам добио прилику да се покажем у управљању.

У фабрици се организовао велики тест за запослене из различитих филијала — провера управљачких и интелектуалних вештина. Међу хиљадама стручњака нашао сам се међу најбољима. Позвали су ме у централну канцеларију, где сам се бавио управљањем филијалама и реорганизацијом технолошких процеса. Управо тада сам разумео како функционише велика индустријска машина изнутра.

У једном тренутку преда мном се отворила важна врата: позиција главног технолога за ракетоносач „Ангара“ — савремену породицу руских ракета. Посао је био занимљив, обиман, али је захтевао потпуну посвећеност и рад у условима тајности. Имао сам мало више од двадесет година и желео сам да видим свет шире. Управо тада се судбина променила: мој пријатељ Сергеј је изговорио реченицу која је одредила много тога — „Зашто се мучиш? Хајде да градимо своје ракете.“

Тако сам напустио космос.

Али у души ми је одавно живела друга идеја — летење. Увек сам желео да летим. Моји ближњи су знали да принципијелно нисам узимао возачку дозволу: говорио сам да ће моја прва дозвола бити не за аутомобил, већ за хеликоптер или авион. Стално сам размишљао о шемама — како летети дуже, економичније, слободније. И у тим размишљањима био је само један очигледан одговор: дирижабл.

Када се та мисао искристалисала, догађаји су почели да се одвијају на невероватан начин. Сергеј ми је стално слао пројекте и идеје које су му други прослеђивали. И једног дана нам је речено: „Постоји академик, таквог још нисте видели, дођите.“ Тако сам се нашао на састанку са Александром Николајевичем Кирилином. Дошао сам, сео насупрот њега, а он је питао: „Па добро, младићу, шта знаш о дирижаблима?“

Од тог тренутка све се захуктало. Идеја је добила облик, тим — људе, а мој лични сан постао је део једног великог пута.

*Превод је урађен помоћу вештачке интелигенције.

Изградићемо дирижабле заједно